Po Zakonu o radu, svako prekoračenje ugovorom utvrđenog radnog vremena, osim onog do kojeg je došlo preraspodelom radnog vremena, računa se u prekovremeni rad.
E, sad, ako si već novinar, najverovatnije ti nije čudno da radiš u čudna vremena i duže od radnog vremena (“takav je pos’o”), a verovatno ni da ne budeš dodatno plaćena, iako ti to po zakonu pripada, ali nije zgoreg da znaš okolnosti pod kojima si, takođe po zakonu, dužna da radiš prekovremeno:
- U slučaju “više sile” (što nije izraz za tvog poslodavca, nego za, recimo, zemljotres koji pogodi tvoj grad, pa svi novinari moraju na posao, ili prosto nestanak struje zbog kojeg posao mora da se uradi u vreme kada ti po ugovoru nisi na poslu);
- Iznenadno povećanje obima posla (što se preklapa sa prethodno navedenim primerom “više sile”);
- Posao koji nije planiran, a mora da se završi u određenom roku (čega u novinarstvu ima baš mnogo).
Ako si pomislila da ove tri situacije u tvojoj redakciji nastaju gotovo svakodnevno, a ako ne nastaju, mogu lako da se improvizuju od strane rukovodstva, sasvim si u pravu. Ovi opisi nude obilje izvanrednih i potpuno zakonitih razloga za prekovremeni rad koji ne smeš da odbiješ. A opet, poslodavac ne bi smeo da te zadrži posle radnog vremena duže od četiri sata dnevno, ili ukupno osam sati tokom radne nedelje. Ako se nedeljni limit “istroši” za dva-tri dana, u ostale radne dane nedelje ne možeš raditi duže od punog radnog vremena, i za takva prekoračenja predviđene su visoke novčane kazne za poslodavca.
Tvoj ugovor o radu morao bi da sadrži i vrednost prekovremenog radnog sata koju je poslodavac dužan da isplati jednom mesečno uz redovnu platu.
